Kraj maja, početak juna – ko je više u stresu, deca ili roditelji?

Kraj maja, početak juna. Sveopšta klima nervoze, straha i panike. Kraj školske godine, prijemni ispiti, ispitni rok... Ne znam ko je više u stresu – deca ili roditelji.

Mnogo godina unazad…

Mlađa kćer, Tamara – pravi kampanjac, naravno, na mene. Dete koje je odrastalo po ustaljenom obrascu: od petka posle škole pa sve do večernjeg nedeljnog kupanja – „nema ništa za domaći i nema ništa da uči". A onda – u pidžami, bosa, posle kupanja, sedne i na brzinu radi nešto „čega se tek sad setila". Naravno, znala je sve vreme. A meni, u međuvremenu, kuva u stomaku. I tako, svaki put.

Ali to nije ni vrh ledenog brega.

Sve do onog momenta kada ide da odštampa maturski rad, (da ne govorim o tome kako čitav prethodni mesec ide kod drugarice i njih dve “pišu maturski”), pa me zove iz biblioteke: „Mama, možeš li samo da mi na strani broj... upišeš... i ovde još nešto promeniš... pa kad završiš, pošalješ tati na mejl – on će mi odštampati?"

Do predaje rada ostalo je svega par sati. Rad, naravno, treba i ukoričiti, i sve lepo po redu srediti.

A ja – porodični kompjuter obilazim u širokom luku. Jer to je alat na kom suprug obezbeđuje dodatni prihod, koji nam je neophodan. Vikendom edituje video snimke i svaki put kad mu se nešto tamo pobrka, a ne može sam da reši – svima nam je pristup računaru zabranjen. Moja uloga? Brišem prašinu s njega. Ne daj Bože da nešto „čačkam" i budem kriva.

I sad ja – takva, sa tolikim iskustvom i poznavanjem računara – treba da uradim tu naizgled jednostavnu, rutinsku stvar. A u sebi se pitam: umem li uopšte pravilno da ga uključim, a da pritom nešto ne zeznem? Ne daj Bože da izbrišem nešto važno...

Tamara daje instrukcije sa bezbedne udaljenosti. Ne mogu joj ništa. Ni sebi. Mogu samo da se molim da sve bude kako valja.

I to i radim. Korak po korak, kako mi govori – i sve ispadne kako treba. Hvala Bogu.

Mnogo je vode proteklo Dunavom od tada. Ali taj stres i taj strah – nisam zaboravila. Sad se slatko smejem toj situaciji. A kad pomislim na nju, ili se čujem sa nekim čije dete sad sprema prijemni ili polaže ispit – i te kako osetim svu težinu toga.

Jer stres je stres. Bio on naš ili njihov.

I možda je baš zato danas važnije nego ikada da naučimo kako da sačuvamo malo mira – i za sebe i za svoju decu.